Агапорниси

Agapornis roseicollis

Рoзеглави агапорнис – розиколис (Agapornis roseicollis)

Агапорниси су мали папагаји који насељавају Афрички континент и Мадагаскар. Сви агапорниси су сврстани у истоимени род, чији назив се састоји из две грчке речи (αγάπη – љубав) и (όρνις – птица)  – у преводу „љубавна птица“. Назив су добили због тога што су склони формирању моногамних парова. Род Agapornis чини 9 врста папагаја:

  1. Agapornis roseicollis – Розеглави агапорнис (розиколис),
  2. Agapornis personatus – Црноглави агапорнис (персоната),
  3. Agapornis fischeri – Фишеров агапорнис,
  4. Agapornis nigrigenis – Гаравоглави агапорнис,
  5.  Agapornis lilianae – Лилијана агапорнис,
  6. Agapornis canus – Сивоглави агапорнис (кана),
  7. Agapornis taranta – Брдски агапорнис (таранта),
  8. Agapornis pullarius – Наранџастоглави агапорнис,
  9. Agapornis swindernianus – Зеленоглави агапорнис.

Опште карактеристике агапорниса

Агапорниси су мали папагаји кратког репа, величине од 13 (Agapornis canus i A. lilianae) – 17 cm (Agapornis taranta), просечне масе око 50g. Просечан животни век износи око 10 – 15 година. Боја перја одраслих птица је претежно зелена, са појединим деловима тела који су обојени широким спектром боја (розе, црвена, жута, браон, црна и др.). Најистакнутије су обојени глава, вратни и грудни регион. С обзиром да свака врста има различито обојене поменуте регионе, релативно је лако разликовати једну од друге. Осим различите боје перја, поједине врсте агапорниса се могу разликовати и на основу белог кожног прстена око очију – ова одлика је карактеристична за врсте Agapornis personatus, Agapornis fischeri, Agapornis nigrigenis и Agapornis lilianae

У зависности од тога да ли се полови међусобно могу разликовати, неки авикултуристи групишу агапорнисе у две групе:

  1. полно једнолике (сексуаллно мономорфне) и
  2. полно разнолике (сексуално диморфне) врсте.

У прву групу спадају: Agapornis roseicollis, Agapornis personatus, Agapornis fischeri, Agapornis nigrigenis, Agapornis lilianae и Agapornis swindernianus. Пол је могуће разликовати код:

  1. Agapornis taranta – само мужјак има чеони и темени део главе црвене боје, док су женке потпуно зелене,
  2. Agapornis pullarius – црвена боја перја главе је тамнија и знатно израженија код мужјака у односу на женке, кљун тамно црвен код мужјака,
  3. Agapornis canus – глава, рамени и грудни регион сиве боје код мужјака – перје женке је зелене боје.
Agapornis_taranta-Ethiopia-Bahir_Dar-03082009

Мужјак Agapornis taranta – By Veli Pohjonen (Own photographing in Bahir Dar, Ethiopia) [Public domain], via Wikimedia Commons


Распрострањеност

Од укупно 9 врста 8 насељава подсахарска подручја Афричког континента. Једина врста која не насељава Афрички континент је Agapornis canus, чије популације насељавају Мадагаскар. С обзиром на широку распрострањеност, агапорнисе је могуће наћи у најразличитијим стаништима, од тропских шума централне и западне Африке, савана и полупустињских предела источне и јужне Африке до отворених и слабо пошумљених приобалних делова Мадагаскара.

Agapornis roseicollis -nest in cactus-8

Гнезда розеглавих агапорниса (Agapornis roseicollis) у северноамеричком кактусу – Аризона, САД – Kabunosekai [GFDL or CC BY-SA 3.0], via Wikimedia Commons

Агапорниси су једна од неколико врста папагаја који су успели да формирају популације и у стаништима која раније нису насељавали. Одбегле и јединке агапорниса (фишери, розиколиси и њихови хибриди) које су људи самовољно пуштали из заточеништва формирале су популације на територијама Аризоне, Калифорније и Флориде у САД, Новом Зеланду, југоисточној Француској и у градовима источне Африке. На слици 3 је приказана популација розиколиса која настањује пустињске области Аризоне.


Исхрана

С обзиром да насељавају претежно сушна станишта, агапорниси се најчешће хране семенима, пупољцима и цветовима трава, бобицама, семенима Акације, плодовима биљака родова Ficus, Rhus и Commiphora и ларвама инсеката.

Иако се у природној постојбини највише хране семењем трава, никако их не треба хранити само куповном семенском храном. Поред мешавине семенске хране за мале и средње папагаје, свакодневно им треба давати свеже воће и поврће, уз пуно свеже воде.


Понашање

Агапорниси су друштвене птице, које најчешће формирају мање групе од 30-ак јединки, мада овај број може бити и до 100 (нпр. Agapornis fischeri и Agapornis lilianae). Као што је већ поменуто, агапорниси су познати по јачини веза које остварују мужјаци и женке, једном када формирају пар. Ова приврженост се огледа у узајамном храњењу, улепшавању перја и сличним облицима понашања којима исказују узајамну наклоност. Зато се и препоручује да се ове птичице не гаје саме већ у паровима.


Размножавање

Агапорниси су папагаји који се размножавају сезонски. Најчешће се размножавају у току сушне сезоне (нпр. Agapornis personatus у периоду од  марта до јула, Agapornis taranta од Марта до новембра, Agapornis roseicollis од фебруара до октобра). Врсте које имају шире географско распрострањење имају различите сезоне парења. Агапорниси су папагаји који формирају парове за цео живот. С обзиром да су мужјак и женка веома привржени једно другом,  агапорниси су и добили назив „љубавни папагаји“.

Једна од карактеристичних појава у вези с агапорнисима јесте њихово понашање у сезони парења. Најупечатљивији пример је појава уметања материјала за прављење подлога за гнезда у дупљама (гранчице и сл.) у перје, од стране женки розиколиса. Отприлике 3-5 дана након парења женка снесе прво јаје. У зависности од врсте, женка просечно снесе од 3 – 8 јаја. Инкубација јаја траје од 18-24 дана. Млади оперјавају са отприлике 5-6 недеља, а осамостаљују се са отприлике 8. Полну зрелост стичу са 5-12 месеци.

Изузетак од правила да се агапорниси гнезде у дупљама јесте врста Agapornis pullarius, чији представници се гнезде у дупљама које женке издубљују у термитњацима. Због ове особине, ову врсту је изузетно тешко размножавати у заточеништву, тако да је изузетно ретка у волијерама авикултуриста.


Агапорниси у авикултури

Од укупног броја од 9 врста, у авикултури су најзаступљеније четири врсте – Agapornis roseicollis, Agapornis personatus, Agapornis fischeri и Agapornis nigrigenis.  Због нервозног понашања и због тога што се тешко размножавају у заточеништву, врста Agapornis pullarius је слабо заступљена у авикултури. Такође, због чињенице да се тешко припитомљавају, чак и кад су ручно храњени ни припадници врсте Agapornis canus нису чести у волијерама авикултуриста. Компликовани захтеви у вези са исхраном узрок су веома слабе заступљености врсте Agapornis swindernianus у авикултури. Наиме, да би могле да преживе, јединке ове врсте агапорниса морају да се хране семењем и плодовима једне врсте смокве, која расте у њиховом природном станишту на Мадагаскару.

С обзиром да формирају моногамне парове у дивљини, агапорниси су склони везивању за људе који их гаје. Када су у питању ручно храњене птице, ова особина је још више изражена, што неретко за последицу има поремећаје у понашању птица: агресивност према и крештање ради скретања пажње. Отуда је препоручљиво гајити ове птичице искључиво у паровима. Такође, због поменуте агресивности, агапорнисе не треба држати у волијерама са другим врстама птица.


Извори

  1. Law, R., The Parrot Companion,Firefly Books, 2007.
  2. Wikipedia – Lovebird
  3. Word Parrot Trust
  4. Beauty of Birds – Lovebirds: Detailed Information & Photos
  5. The IUCN Red List of Threatened Species
  6. ARKive